Вишеград: Село Крагујевац и врх Пећи 1420 м/нв (+ прича о чувеној пећини Снијежници на В. Стоцу)
ฝัง
- เผยแพร่เมื่อ 27 พ.ย. 2022
- Села су душа нашег народа!
Свједоци нашег поријекла, идентитета , историје и културе. Свако наше село је својеврстан музеј на отвореном. Нестане ли их, изгубићемо и душу. Ако је већ нисмо изгубили. ❤
⭕Крагујевац (1050-1100 м/нв) 🚩
последње насељено, планинско вишеградско село. Вјечита инспирација за посјету, фотографисање и разговор са његовим мјештанима. Поново сам га посјетио. Овај пут у намјери да попнемо врх Пећи. По обичају свратили смо у село, на кафу и чашицу разговора код Љуба и Радмиле Миличевић.
Међутим, овај пут посебно расположен за разговор био је и
домаћин Радоје Миличевић. Причали смо о чувеној пећини снијежници на Великом Стоцу, па сам одлучио да и то забиљежим камером. Како се некада вадио лед из снијежнице и продавао локалним трговцима у Вишеграду и шта се све могло купити од једног товара леда. Уживајте!
Да смо здраво и ведро!
Село Крагујевац - 20. новембар 2022. године
⭕#Снијежница, Велики Столац🚩
Наш Велики Столац обилује богатствима флоре и фауне. Довољно је рећи да је Столац, између осталог друго највеће станиште Панчићеве оморике, те природно станиште ендемских врста мрког медвједа и дивокозе.
У најужи круг његових природних љепота по мени спада и пећина Снијежница.Име је добила по снијегу, који се у њој задржава током цијеле године. То наравно и није много ријетка појава на високим планинама, али обзиром да се она налази на висини тек око 1520 метара, то је онда чини врло ријетким природним феноменом.
Сам податак да је уцртана у свим топографским картама, говори о томе колики је њен значај био у овом крају.
Најзанимњивија прича која се препричава за Снијежницу, везује се за становнике села Крагујвац, из подножја великог Стоца. Наиме, они су поред снијега који се иначе задржавао, током зимских дана додатно убацивали и сабијали снијег у пећину. Са доласком топлијих дана, он би се претварао више у лед. А када дође љето и у Вишеграду и околини крену вашари, разне славе и прославе и са радом крену чувене содаџије, сељани би вадили лед из снијежнице, товарили на коње и носили у град да продају локалним трговцима. Што је још занимљивије, тај посао су морали да раде ноћу, да би се лед што мање топио у путу. Путовали би цијелу ноћ да би рано у зору предали товар, који би како кажу у путу ипак изгубио на тежини око 20%. Поред брања љековитог биља, гљива, смрекове бобе, разних шумских плодова, те уобичајених сеоских послова, то је још једна начин на који су се људи сналазили да опстану у суровим условима на овим просторима, а самим тим и живјели у складу са природом и користили сваки њен дар. По мени то је и најзанимљивија прича са Стоца, уз ону чувену, о брању шишарки Панчићеве оморике. Како се шишарка налази само у клици дрвета, највјештији берачи да не би губили вријеме спуштајући се и пењући, заљуљали би се у клици и лебдећи и до 50 метара изнад земље, качили дрвеном куком за сусједно стабло и пребацивши се на њега тако брже наставили брање. Шишарке су продавали шумском газдинству, гдје би их сушили и после продавали у расаднике. Тако се љепотица са Стоца нашла као украс у парковима широм Европе.
Сада кад су та времена далеко иза нас и тешко да ће се икад вратити, а наше вјештине и способности још даље од наших предака, можемо учинити бар толико да ова мјеста и ове приче сачувамо од заборава.
Prelijepo.
Bravo Zoki i Gaši
Ljube domaćin
Šta mi sve imamo da pokažemo strancima. Ali nemamo turistički mozak da to realizuje