Ja nisam razumela, pa ni kada su baš meni bliski depresivni pojedinci pokušavali objasniti svojim zadnjim atomima snage... I još manje sam razumela onda kada se moj rođak ubio, iznenadivši nas sve, iako se u životu nikada ninašta nije žalio, vrlo empatičan te uvek među prvima da pomogne drugome, društven...i vrlo retko mogao biti viđen bez osmeha. Zato sprovedena je istraga po zahtevu njegovog brata i sestre, ali i nalazi sa obdukcije su potvrdili da se radi o samoubistvu. I godinama me je to čudilo, i kopkalo zašto. Kasnije, naišla sam na tu temu od strane stručnjaka...koji su govorili o "nasmejana depresija"! Sam taj...naziv...mi je bio apsolutno jeziv!! I to je razlog zašto se protivim potiskivanju emocija, i time skrivanja istih pred drugima. Uglavnom kod depresivnih to potiskivanje i skrivanje dolazi u obliku udaljavanja od drugih, pa i najbližih..Izbegavanju, kasnije i izbegavanju kontakta ili bar njihovom svođenju na minimum. Ali u nekim slučajevima eto... potiskuju i kriju tu užasnu depresiju Osmehom, već udaljeni samom depresijom od svih i svakog...mada ostaju i dalje društveni (tu su ali nisu tu), i u kontaktu. Zato ih je teže detektovati...... Što je još gore...u njihovom slučaju ubije se svaka osoba. I odnese tako strašnu tajnu sasobom. Kasnije sam čula i za neke druge takve primere od kojih se nikada nebi očekivalo. Interesovalo me je da razumem tu depresiju, i tražila sam to od onih koje lično ona proganja i pati...a bez da ih dodatno ugnjetavam i ja tako. Tražila sam identičnosti u njihovim iskustvima sa njom pre svega.. Da bih u stvari shvatila da ne samo što postoje nivoi jačine te surove depresije, već i da je svako doživljava na sebi svojstven način..jer je i svaka osoba potpuno jedinstvena. Jedna od onih stvari koja je svakoj od njih zajednička, pa i onima koji se kriju iza osmeha, je ta da se distanciraju. Jer znaju da ih se neće razumeti. Mislim...nema osobe na svetu (osim psihopata) koja u životu nije osetila Tugu, pa i bila u žalosti za nekim ko je umro. Čak se i to dvoje razlikuje - Tuga, i biti u Žalosti koja duže traje a dublje boli. Ali Depresija..je baš najgore. E nju nisu osetili baš svi, nijednom. Iako se reč Depresija olako koristi u govoru većine. I umesto reči Tuga prečesto, te joj time umanjuju ozbiljnost koja je neuporediva!
Ja nisam razumela, pa ni kada su baš meni bliski depresivni pojedinci pokušavali objasniti svojim zadnjim atomima snage...
I još manje sam razumela onda kada se moj rođak ubio, iznenadivši nas sve, iako se u životu nikada ninašta nije žalio, vrlo empatičan te uvek među prvima da pomogne drugome, društven...i vrlo retko mogao biti viđen bez osmeha.
Zato sprovedena je istraga po zahtevu njegovog brata i sestre, ali i nalazi sa obdukcije su potvrdili da se radi o samoubistvu.
I godinama me je to čudilo, i kopkalo zašto.
Kasnije, naišla sam na tu temu od strane stručnjaka...koji su govorili o "nasmejana depresija"!
Sam taj...naziv...mi je bio apsolutno jeziv!!
I to je razlog zašto se protivim potiskivanju emocija, i time skrivanja istih pred drugima.
Uglavnom kod depresivnih to potiskivanje i skrivanje dolazi u obliku udaljavanja od drugih, pa i najbližih..Izbegavanju, kasnije i izbegavanju kontakta ili bar njihovom svođenju na minimum.
Ali u nekim slučajevima eto... potiskuju i kriju tu užasnu depresiju Osmehom, već udaljeni samom depresijom od svih i svakog...mada ostaju i dalje društveni (tu su ali nisu tu), i u kontaktu. Zato ih je teže detektovati......
Što je još gore...u njihovom slučaju ubije se svaka osoba.
I odnese tako strašnu tajnu sasobom.
Kasnije sam čula i za neke druge takve primere od kojih se nikada nebi očekivalo.
Interesovalo me je da razumem tu depresiju, i tražila sam to od onih koje lično ona proganja i pati...a bez da ih dodatno ugnjetavam i ja tako.
Tražila sam identičnosti u njihovim iskustvima sa njom pre svega.. Da bih u stvari shvatila da ne samo što postoje nivoi jačine te surove depresije, već i da je svako doživljava na sebi svojstven način..jer je i svaka osoba potpuno jedinstvena.
Jedna od onih stvari koja je svakoj od njih zajednička, pa i onima koji se kriju iza osmeha, je ta da se distanciraju. Jer znaju da ih se neće razumeti.
Mislim...nema osobe na svetu (osim psihopata) koja u životu nije osetila Tugu, pa i bila u žalosti za nekim ko je umro.
Čak se i to dvoje razlikuje - Tuga, i biti u Žalosti koja duže traje a dublje boli.
Ali Depresija..je baš najgore.
E nju nisu osetili baš svi, nijednom.
Iako se reč Depresija olako koristi u govoru većine.
I umesto reči Tuga prečesto, te joj time umanjuju ozbiljnost koja je neuporediva!
Dejana obozavam da gledam tvoje emisije poz. iz innsbrucka
Tužno
Strucnjak,, a, u, aa, i, u, dr, da, va, vau