(A)torzija (kratkometražni igrani film)

"(A)torzija" kratkometražni igrani film reditelja Stefana Arsenijevića
Sve je počelo jednim telefonskim pozivom mog profesora Srđana Karanovića. Rekao mi je da je poznati slovenački producent Jurij Košak otkupio prava na scenario za kratki film velikog Abdulaha Sidrana, da sada razmatra nekoliko mladih reditelja i da je on predložio mene. Pročitao sam scenario i potpuno se oduševio. Bila je to ratna priča kao nijedna druga. Neočekivana, uvrnuta, dramatična. I za mene najvažnije, bila je o umetnicima u ratu. Nešto sa čim sam u potpunosti mogao da se poistovetim.
Scenario je u stvari bio deo dugometražnog scenarija koji nikad nisam pročitao, zapravo nekoliko scena vezanih za događaj sa horom i kravom. Bilo je potrebno stvari dodatno dramaturški doraditi, uvesti i zaokružiti likove. Ali bilo je jasno da je reč o nečemu što samo veliki scenarista Sidran može da smisli.
Napisao sam opsežnu eksplikaciju kako rediteljski vidim film i čekao. Jurij se javio i nekoliko dana kasnije došao u Beograd. Tako sam dobio prvi profesionalni posao kao reditelj. Zajedno smo sastavili prijavu za Slovenački filmski fond i dobili sredstva.
Nekoliko meseci kasnije otputovao sam u Ljubljanu na pripreme. U to vreme bilo je teško dobiti hrvatsku vizu, a avioni nisu leteli, tako da sam putovao autobusom preko Mađarske. Putovalo se celu noć, a negde oko tri ujutru smo na benzinskoj pumpi u sred ničega svi prelazili u drugi autobus, sa slovenačkim tablicama, kako bismo nastavili put. Odnosi među novim državama nastalim nakon raspada zajedničke zemlje bili su daleko od normalnih.
Iako produkciono u potpunosti slovenački film, „(A)torzija“je možda i prvi film koji je nakon rata okupio filmske radnike sa prostora cele bivše Jugoslavije. Šalili smo se da ima dosta simbolike u tome što smo se svi okupili oko filma koji se dešava u jednoj štali. Prisustvovao sam nekim dosta dirljivim susretima kolega koji se godinama nisu videli. Ja nikoga nisam poznavao. Imao sam 24 godine i iskustvo bazirano samo na studentskim filmovima. Dosta uspešnim studentskim filmovima, ali ipak studentskim. Radio sam u potpuno novoj sredini, sa ljudima koje sam morao brzo da upoznam kako bismo zajedno bili tim. Najveća podrška bio mi je Vilko Filač koji je bio i najveća zvezda našeg filma. Kao direktor fotografije Vilko je snimio neke od antologijskih filmova, sa Kusturicom je radio od „Doli Bel“ do „Podzemlja“, a na naše snimanje je došao nakon što je završio rad na spotu Rolingstonsa. Naravno da sam strepeo kako će reagovati na moje ideje. Ali Vilko je od prvog susreta bio otvoren i pristupačan. Slušao je sa pažnjom moje zamisli i nadograđivao ih. Razvili smo drugarski odnos.
Pošto sam do tada radio u skromnim uslovima, ponekad ne bih znao neke tehničke termine. Ali suština snimanja filma je uvek ista. Posle nekoliko dana priprema sam imao utisak da sam zadobio poverenje ekipe. Bili smo jedan tim i verovali smo da radimo dobru stvar.
Film se u potpunosti dešava u ratnom Sarajevu, ali smo mi snimali u okolini Ljubljane. Jure Košak koji je po vokaciji bio scenograf i njegov kolega Janez Kovič su adaptirali dve napuštene kuće u ono što nam je trebalo. Glumci su bili iz Bosne i Slovenije. Divni Davor Janjić koji je glumio glavnu ulogu je tada već nekoliko godina živeo u Ljubljani.
Pošto je krava centralna figura filma, trebao nam je dobar dreser životinja i produkcija se odlučila za najboljeg, Mirka Sirkovića iz Beograda. Nazvao sam ga da se dogovorimo gde da se nađemo i ispostavilo se da živimo u istoj zgradi na Novom Beogradu.
Snimali smo sedam dana. Bilo je tu nekih od najvećih izazova u ovom poslu: rad sa životinjama, decom, velikim brojem statista i pirotehnikom. Mislio sam, ako ovo uspem da snimim moći ću sve. Ali svaki film je izazov za sebe, potpuno nova priča. Bilo je teško, sećam se da je bilo hladno, ali uživao sam.
Film je svetsku premijeru imao u glavnom programu Berlinskog festivala. Na žalost, Jurij Košak to nije doživeo. Projekcije su bile pune i reakcije zaista sjajne. Dobili smo Zlatnog medveda i posvetili nagradu našem Juretu Košaku. I danas mi je teško što čovek koji je sve pokrenuo i izgurao tada nije bio sa nama. Krajem te godine smo dobili nagradu Evropske filmske akademije, a u martu 2004. smo, nominovani za Oskara, sedeli među holivudskim zvezdama na ceremoniji dodele. Bio je to nadrealni epilog jednog putovanja koje je počelo u štali.
Stefan Arsenijević
"(A)torzija" kratkometražni igrani film
Godina proizvodnje: 2002.
Producentska kuća: STUDIO ARKADENA
Reditelj: Stefan Arsenijević
Scenario: Abdulah Sidran
Direktor fotografije: Vilko Filač
Montaža: Janez Bricelj
Muzika: Vinci Vogue Anžlovar
Producent: Jurij Košak
Uloge: Davor Janjić, Admir Glamočak, Emina Muftić, Mirjana Šajinović, Elmedin Leleta, Bane Grubar, Branko Ličen, Matija Bulatović
Film je nagrađen „Zlatnim medvedom“ na Berlinskom festivalu, Nagradom Evropske filmske akademije, a bio je nominovan i za Oskara.

[@igornatasa5533]

Vrhunski -za Oskara!

[@leavahrusev9033]

bolji film od ovoga- nema

[@TomiCegnar]

Genialen zapis,ki me spominja na prva leta na Arkadeni in spomini na Jureta Koška. edini pravi slovenski filmski producent

[@neznamsastavljeno]

Izuzetno!

[@djordjeratkov8676]

Odavno životniju priču nisam video !

[@dekir7663]

Dobar film Ali je mucno Gledati ovu tragediju

[@junaopako]

Umalo me ne rasplaka kod kerova.