ŠUTNJOM RAZBIJENI

(Stihove govori Meliha Miljević.)
Nemoj veličati ono što je nestalo,
nemoj idealizirati osjećaje i ljude,
nemoj da ti je do mene imalo stalo
i da ti zbog rastanka mučno bude.
Ja nisam tvoj ludi, nedosanjani san,
ni za koga nisam ni poželjna zbilja.
Ja samo u se spuštam prazan dlan
i promišljanjima tumaram bez cilja.
Ja nisam ona koju u tjeskobi tražiš,
nisam bljeskut nade na kraju puta.
Samo katkada mnome patnje blažiš,
kada u prošlost tvoja duša odluta.
Izvan slatkih maštanja, nisam istinita,
mada sve što činim ima neku draž.
U ogledalu sam slika iza odraza skrita,
u javi sam varka, mamac, podla laž.
Samo te u snovima ponekad dozivam
i, negdje iza postojanja, grlim te i ljubim,
a onda se strahom i samoćom pokrivam,
da i samopoštovanje u snu ne izgubim.
Zašto mi nekada davno nisi rekao
da te ranjena i sanjiva duša privlači?
Zašto si ušutio, udaljio se i čekao
hoću li čestita na svjetlo dana izaći?
Šutio si, trpio, gurnuo me pod tepih,
a strah te spriječio da mi se javiš,
iako upoznao si me, znao si da ne bih
dopustila da svoj put u meni ostaviš.
Razbio si nas tišinom. Nije mi jasno
kako sam te mogla cijeli život čekati.
Sada ne luduj. Za nas je prekasno.
Za čekanja sam usnula, i počela umirati.
#slavicalavica
#zgodnonezgodna
#nemirland
#poezija
#poetry
#glasduše