Nikolaj Aleksandrovič Ščors (1895-1919), po Staljinovoj definiciji, "ukrajinski Čapajev", rođen je u porodici železničkog inženjera. Završio je parohijsku školu, Černigovsku bogosloviju, Poltavsku bogosloviju, Kijevsku vojno-medicinsku školu i, na kraju, vojnu školu, koja je u to vreme prebačena u Poltavu. Godine 1916. unapređen je u oficira. Sovjetska pesma o Ščorsu stvorila je sliku crvenog komandanta, kojeg je bivša (carska) vlast odbacila: „U hladnoći i gladi // Njegov život je prošao. Kao što vidite, u životu je sve bilo drugačije: sin radnika je bez prepreka postao „gonilac za zlatom“, otvorio mu se dostojan i slavan put. Ali posle februara 1917, Ščors se, prezirući zakletvu, pridružio revolucionarima (boljševicima) i počeo da huška vojnike protiv oficira, doprinoseći raspadanju ruske imperatorske vojske.
Posle oktobarskog prevrata, Ščors se vratio u Ukrajinu. Godine 1918, po instrukcijama boljševika, stvorio je u svojoj domovini, u Snovsku, naoružanu grupu železničara i ujedinio je sa još jednom crvenom jedinicom u odred pod nazivom Ujedinjeni sovjetski semenovski partizanski odred Novozibkovskog okruga. U njegovim odeljenjima uveliko su praktikovana pogubljenja boraca koji su činili čak i manje prekršaje. U maju-julu 1918. Ščors, po instrukcijama boljševičkog Centralnog komiteta, organizuje crvene partizanske odrede u Samarskoj i Simbirskoj guberniji, bezuspešno se bori protiv trupa Narodne armije i Čehoslovaka. U julu 1918. godine, na poziv čuvene SR teroristkinje Marije Spiridonove, prisustvovao je sastancima 5. Sveruskog kongresa Sovjeta u Moskvi. Krajem jula 1918. obratio se Centralnom vojnorevolucionarnom komitetu sa zahtevom da se njime formiraju novi partizanski odredi. Ali tada od njega nije bilo koristi i on se prijavio za prijem na medicinski fakultet Moskovskog univerziteta.
Međutim, u septembru 1918. Ščors je ipak dobio željeno imenovanje. Predvodio je 1. ukrajinski sovjetski puk. Bogun formiran od njega u Brjanskoj oblasti iz nekoliko partizanskih odreda. Od kraja novembra 1918. komandovao je brigadom u 1. ukrajinskoj sovjetskoj diviziji, koja se borila protiv snaga Ukrajinske direktorije. U decembru 1918. godine zauzeo je Černigovsku oblast, zatim Fastov i Kijev. Februara 1919. bio je vojni komandant Kijeva.
Od marta 1919. Ščors je bio komandant 1. ukrajinske sovjetske divizije. Zauzeo je Vinnicu, Žitomir, Žmerinku od petljuraca, porazio njihove glavne snage u oblasti Sarni-Rovno-Brodi-Proskurov. Zatim se u leto 1919. odbranio od njih ,i poljske trupe na liniji Sarni-Novograd-Volinski-Šepetovka, povukle su se pod njihovim pritiskom na istok. Od avgusta 1919. - komandant 44. pešad. Ščorsovi podređeni su se surovo rugali zatvorenicima (posebno oficirima) i vršili nasilje nad civilnim stanovništvom područja koje su okupirali, uključujući Jevreje u Ukrajini.
Ščors je poginuo u borbi sa Poljacima. Prema jednoj verziji, ubili su ga sami komunisti u okviru prikrivene kampanje eliminisanja popularnih komandanata čija je lojalnost bila pod sumnjom.
Ulice Ščorsa postoje u Moskvi (Solntsevo), Saratovu, Nižnjem Tagilu, Jekaterinburgu i mnogim drugim gradovima. Ime ovog crvenog partizana nosi grad (bivši Snovsk) u Černigovskoj oblasti i selo (bivša Božedarovka) u Dnjepropetrovskoj oblasti u Ukrajini,
Prvu verziju pesme peva ruski Jevrejin Mark Reizen, a drugu hor Crvene armije. Muziku je napisao ruski Jervrejin Matvej Blanter (1903-1990), isti onaj koji je iskomponovao i poznatu pesmu "Katjuša", a reči Mihail Golodni.